Пређи на садржај

Да ли заиста чујемо оно што нам прошлост говори?

  • од

О породичном памћењу, траговима прошлости и одговорности према будућности

Александра Кожул, стручњакиња за комуникације

Прошлост не остаје иза нас онолико колико понекад мислимо. Присутна је у местима која препознајемо, речима које изговарамо, обичајима које чувамо и причама које преносимо, често и не размишљајући о њиховом пореклу. Понекад је довољан један сасвим обичан сусрет са трагом прошлости да нас подсети колико је она уткана у наше животе.

„Иза сваког трага постоји прича.”

Пре извесног времена, пронашла сам фотографију својих прабабе и прадеде. Посматрајући њихова лица, питала сам се какви су били, шта им је било важно, какве су одлуке доносили и шта су желели да пренесу својој деци и унуцима. Колико је њихових прича сачувано, а колико их је заувек нестало са људима који су могли да их испричају?

Та фотографија за мене је постала више од породичне успомене. Подсетила ме је да иза сваког лица, предмета и записа постоји прича, али и да од нас зависи колико ћемо од ње сачувати и разумети.

Шта памтимо, а шта преносимо?

Сећања која носимо не обликујемо сами. Начин на који памтимо прошлост и разумемо догађаје из свог живота у великој мери зависи од породице, заједнице и средине у којој одрастамо.

Француски социолог Морис Албваш (Maurice Halbwachs) указивао је на то да сећање не настаје изоловано, већ се обликује у друштвеном окружењу. Породичне приче, разговори и искуства заједнице помажу нам да разумемо не само оно што смо сами доживели већ и прошлост која нам је пренета.

Британски психолог Фредерик Бартлет (Frederic C. Bartlett) у делу „Remembering” показао је да сећање није пуко репродуковање прошлости, већ процес у којем своја искуства повезујемо са каснијим сазнањима и очекивањима. Зато се породичне приче временом мењају: неки детаљи нестају, други добијају на значају, а оно што се најчешће понавља може постати средишњи део приче коју преносимо даље.

„Сећање се не чува само у људима и њиховим причама већ и у фотографијама, писмима, предметима, записима и обичајима.”

Немачки египтолог и теоретичар културе Јан Асман (Jan Assmann) развио је појам културног памћења, указујући на значај таквих трагова у очувању заједничког односа према прошлости. Они омогућавају да се искуства и значења преносе и онда када више нема људи који су им непосредно сведочили.

Али нису сви трагови прошлости сачувани, нити сви добијају једнаку пажњу. Шта одлучујемо да сачувамо? Које приче бележимо, чије гласове чујемо и шта се догађа са искуствима о којима се не говори?

Наслеђе које наставља да живи

Трагови прошлости које чувамо део су наслеђа које остављамо будућим генерацијама. Оно има различите облике: од грађевина, уметничких дела, предмета и записа до језика, музике, обичаја, заната и знања која се преносе са генерације на генерацију. Док материјално наслеђе чува опипљива сведочанства прошлости, нематеријално преноси начине на које су људи живели, стварали и изражавали своје вредности.

“Наслеђе живи док има ко да га разуме и пренесе даље.”

Коло, певање уз гусле, породична слава и грнчарија из Злакусе примери су нематеријалног културног наслеђа које сведочи о разноврсности наших традиција. Њихов значај није само у томе што су сачувани већ и у томе што се и данас изводе, обележавају, израђују и преносе другима.

Наслеђе наставља да живи кроз људе који чувају обичаје, преносе вештине и причају приче које би иначе могле да нестану. То не значи да све треба сачувати непромењено, већ да разумемо порекло и значење онога што смо наследили како бисмо могли да одлучимо шта и на који начин желимо да пренесемо будућим генерацијама.

Вера, памћење и место које траје вековима

У православној традицији, прошлост се чува кроз веру, богослужење и предање које се преноси с генерације на генерацију. Манастири су вековима били места молитве и духовног живота, али и чувари уметности, писмености и културног памћења. У њима се сусрећу живот монашке заједнице, духовно искуство и наслеђе које надилази појединачни људски век. Архитектура, фреске, рукописи и богослужбени обичаји сведоче о времену у којем су настајали, док се кроз живот манастира традиција и данас чува и наставља. За вернике, ова места имају и дубље духовно значење које превазилази њихову историјску и уметничку вредност.

Ипак, значење које неко место има за људе не произлази само из његове историје, вере или изгледа. Оно се обликује и кроз заједничка сећања, културне представе и духовна искуства. Управо су се овим прожимањем места, памћења и вере бавили истраживачи из различитих области. Француски историчар Пјер Нора (Pierre Nora) проучавао је везу између простора и колективног памћења, показујући како одређена места, симболи и предмети постају носиоци заједничких сећања и темељ идентитета једне заједнице. Историчар религија Мирча Елијаде (Mircea Eliade) истраживао је, с друге стране, значај светог простора у религијском искуству, указујући на то да за вернике одређено место може бити много више од физичког простора — оно је живо исходиште молитве и сусрета са светим.

„Нека места чувају више од историје: у њима вековима трају сећања, вера и духовно искуство генерација.”

За мене се ове везе између места, памћења и вере најјасније препознају у манастиру Високи Дечани. Овај православни манастир, чија историја траје готово седам векова, сведочи о јединственом сусрету вере, уметности и историје. Његову посебност чине јединствена архитектура у којој се преплићу утицаји Истока и Запада, више од хиљаду фреско-композиција на приближно 4.000 квадратних метара осликаних зидних површина, као и континуитет монашког живота и духовне традиције која се преноси кроз генерације. Манастир Високи Дечани уписан је на Листу светске баштине УНЕСКО-а 2004. године, док је 2006. године проширен у оквиру целине „Средњовековни споменици на Косову” и истовремено уврштен на Листу светске баштине у опасности.

Наредне, 2027. године, навршава се седам векова од почетка градње манастира. Ова велика годишњица није само прилика да се подсетимо његове историје и уметничких вредности, већ и да се запитамо како да његово наслеђе приближимо онима који га тек упознају, посебно младима. Јер очување не подразумева само заштиту камена и уметничких дела; подједнако је важно да приче, вредности и духовну традицију које овом месту дају посебан значај пренесемо будућим генерацијама и омогућимо им да их истински упознају и разумеју.

Комуникација даје наслеђу глас

Да би наслеђе наставило да живи и изван места и заједница из којих потиче, потребно је да његове приче учинимо доступним и разумљивим другима. Није довољно да о њему говоримо само кроз датуме, историјске чињенице и описе предмета. Важно је да објаснимо шта нам они говоре о људима, њиховом времену и начину живота. Тек тада историјски подаци добијају значење и за оне који са тим наслеђем немају непосредну везу.

Амерички теоретичар комуникације Џејмс В. Кери (James W. Carey) указивао је на улогу комуникације у обликовању и одржавању заједничких значења и представа о свету. Из те перспективе, говорити о наслеђу значи више од представљања историјских чињеница: то је начин да искуства претходних генерација остану део заједничког памћења и постану разумљива онима који их нису непосредно доживели.

Једна породична фотографија, писмо сачувано у фиоци, запис о неком обичају или разговор са особом која памти другачије време могу бити почетак такве приче. Да бисмо је испричали веродостојно, потребно је да проверимо сведочанства, разумемо околности у којима су настала и повежемо их са другим доступним изворима. Тако избегавамо да појединачно сећање представимо као једину и коначну истину о прошлости.

„Наслеђе живи када његове приче учинимо разумљивим, доступним и значајним за генерације које долазе.”

Дигиталне технологије данас нам омогућавају да фотографије, документа, снимке и усмена сведочења сачувамо и учинимо доступним много ширем кругу људи. Ипак, могућност да неки садржај пронађемо на интернету не значи нужно да ћемо разумети његов значај. За то су потребни контекст, поуздане информације и прича која повезује појединачне трагове са људима и временом из којег потичу.

Посебно место у том процесу имају млади. Када им омогућимо да истражују, разговарају са људима, постављају питања и сами долазе до извора, наслеђе престаје да буде само део прошлости о којој уче. Постаје нешто са чим могу да успоставе лични однос, што могу да преиспитују и чије ће значење можда пренети даље на начин својствен њиховој генерацији.

Шта остављамо онима који долазе после нас?

Понекад се вратим фотографији својих прабабе и прадеде. И даље не знам све што бих желела да знам о њиховим животима. Али знам да је управо та фотографија отворила простор за питања која можда никада не бих поставила да је нисам пронашла.

Можда је у томе и суштина наслеђа: да нас подстакне да разумемо оне који су живели пре нас и да размислимо о томе шта остављамо онима који долазе после нас. Јер наслеђе није само оно што смо примили, већ и оно што ћемо својим разумевањем, односом и поступцима пренети даље.

——————————————

Литература и извори

Стручна литература

  • Assmann, Jan. “Communicative and Cultural Memory.” In Erll, Astrid, and Ansgar Nünning (eds.), Cultural Memory Studies: An International and Interdisciplinary Handbook. Berlin and New York: De Gruyter, 2010, pp. 109–118. https://doi.org/10.1515/9783110207262.2.109
  • Bartlett, Frederic C. Remembering: A Study in Experimental and Social Psychology. Cambridge: Cambridge University Press, 1932.
  • Carey, James W. Communication as Culture: Essays on Media and Society. Boston: Unwin Hyman, 1989.
  • Eliade, Mircea. The Sacred and the Profane: The Nature of Religion. Translated by Willard R. Trask. New York: Harcourt, Brace, 1959.
  • Halbwachs, Maurice. On Collective Memory. Edited and translated by Lewis A. Coser. Chicago: University of Chicago Press, 1992.
  • Nora, Pierre. “Between Memory and History: Les Lieux de Mémoire.” Representations, no. 26, 1989, pp. 7–24. https://doi.org/10.2307/2928520

Званични документи и интернет извори