„Наслеђе је много више од онога што смо добили. Оно је жива прича о породичним искуствима, обрасцима које носимо и изборима које правимо”, истакла је за наш сајт Јасмина Стојановић, ауторка књиге „Срећа као развој свести”. У разговору за удружење „Чувари наслеђа – Корак кроз време” говори о томе како нас обликују породично наслеђе и лична искуства, шта свесно бирамо да сачувамо и шта својим животом преносимо генерацијама које долазе.
Када говоримо о наслеђу, често мислимо на оно што смо добили од претходних генерација. Али шта је оно што човек носи у себи, а што је наследио кроз породицу, вредности, приче и начин живота?
Мислим да највећи део свог наслеђа носимо управо у ономе што доживљавамо као сопствену природу, у начину на који размишљамо, реагујемо, волимо, доносимо одлуке, градимо односе и разумемо свет око себе. Наслеђе се преноси кроз оно што се подразумева, кроз породичне обрасце понашања, однос према новцу, раду, образовању, емоцијама, кроз начин на који су наши преци одговарали на животне околности. Неке од тих образаца настављамо готово несвесно, а неке током живота почињемо да разумемо из другачије перспективе. Наслеђе за мене има и снажну психолошку и антрополошку димензију. У њему се сусрећу лична и колективна историја, а оно што називамо својим идентитетом често је резултат много дуже приче од оне која почиње нашим рођењем.
У свом раду често говорите о свесном животу и личном развоју. Можемо ли и однос према наслеђу да посматрамо као питање свесности, шта бирамо да сачувамо, а шта да пренесемо даље?
Лични развој подразумева препознавање унутрашњих структура које управљају нашим изборима. Када тај принцип применимо на наслеђе, долазимо до веома занимљивог процеса у којем човек постаје свестан да истовремено припада одређеној породичној, културној и друштвеној традицији, али има и могућност да је својим животом даље обликује. Наслеђе је, у том смислу, жива категорија. Свака генерација га тумачи у складу са сопственим искуством, околностима и вредностима. Свесност нам даје могућност да препознамо оно што је драгоцено, да разумемо оно што је можда настало као одговор на нека друга времена и да одлучимо какав траг желимо да оставимо. За мене је то један од најлепших израза личне одговорности, јер се кроз однос према наслеђу заправо одређујемо и према будућности.
„Наслеђе је много више од онога што смо добили. Оно је жива категорија породичних прича, унутрашњих образаца и свесних избора.“
Свака генерација оставља неки траг. Шта мислите, шта данашњи човек оставља будућим генерацијама осим материјалних ствари?
Остављамо начин на који смо живели и свет који смо својим одлукама обликовали. Остављамо вредности које смо промовисали, односе које смо градили, знање које смо стварали и преносили, али и друштвене обрасце које смо прихватали као нормалне. Посебно је важно разумети да будуће генерације наслеђују и последице наших колективних избора, од односа према природи и ресурсима до начина на који данас разумемо рад, успех, заједницу и људску вредност. Живимо у времену у којем производимо огромну количину информација, садржаја и дигиталних трагова, па ће наше наслеђе вероватно бити много обимније и истовремено теже за тумачење него наслеђе претходних генерација. Оно што мене посебно занима јесте колико ће од свега тога заиста говорити о квалитету нашег живота, о нашим односима и ономе што смо сматрали важним.
Као ауторка и уредница, волим да размишљам о књигама као о једном од облика тог наслеђа. Књига је могућност да нечија мисао настави да живи и након што се околности у којима је настала потпуно промене. Ипак, верујем да је наш најдубљи траг често много мање видљив, јер остаје у људима на које смо утицали, у њиховом разумевању себе и света, у одлукама које ће можда донети захваљујући нечему што смо им пренели.
„Најдубљи траг не остаје у записима, већ у људима на које смо утицали.“
У једном свом тексту написали сте: „Ви пишете своју историју.“ Можемо ли рећи да свако од нас, својим изборима и начином живота, заправо учествује у стварању будућег наслеђа?
Наша лична историја настаје свакодневно, кроз одлуке које доносимо, односе које градимо, оно чему посвећујемо време и пажњу, али и кроз начин на који одговарамо на околности које су нам дате. Када погледам сопствени професионални пут, од рада у редакцијама и уређивања магазина, преко превођења и издавања књига, до ауторског рада и програма које данас развијам, видим колико су се различите фазе међусобно надовезивале и колико је свака оставила нешто што је постало темељ за следећу. У тренутку док живимо одређено искуство, често имамо само делимичну представу о његовом значају. Тек са временске дистанце почињемо да препознајемо континуитет.
Мислим да је слично и са наслеђем. Ми данас стварамо нешто чије ће пуно значење можда разумети тек они који долазе после нас. Зато ми је важна идеја да сваки човек учествује у историји, чак и када његово име никада неће бити забележено у историјским књигама. Наш утицај постоји у много различитих облика, а неки од најзначајнијих настају управо у свакодневном животу.
Колико су приче које причамо деци важне за оно што ће они једног дана памтити и преносити даље? Да ли се наслеђе можда најпре преноси управо кроз причу?
Прича је један од најстаријих начина на који човек преноси искуство и даје значење свету. Много пре писаних докумената и институционалног образовања, људи су кроз приче преносили знање о свом пореклу, заједници, природи, вредностима и правилима живота. Зато мислим да је приповедање дубоко повезано са нашом потребом за припадањем и разумевањем сопственог места у свету. Деца кроз породичне приче упознају људе које можда никада нису срела, околности у којима су живели њихови преци, одлуке које су доносили и догађаје који су обликовали породицу. Али истовремено кроз те приче усвајају и одређено тумачење света. Начин на који говоримо о прошлости, о успеху, неуспеху, љубави, губицима и животним изборима постаје део њиховог унутрашњег наратива.
Као мајка, посебно сам свесна колико је важно шта преносимо деци, али и на који начин то чинимо. Мислим да је драгоцено када им оставимо довољно простора да породичне приче разумеју из сопствене перспективе, да постављају питања и развијају свој однос према њима. Тако прича наставља да живи, добија нова значења и повезује генерације, чак и онда када се њихова животна искуства веома разликују.
Данас живимо брзо и много тога пролази готово без трага. Шта је, по вашем мишљењу, вредно успорити, сачувати и запамтити?
Мислим да је пре свега вредно сачувати пажњу. Она је постала један од наших најдрагоценијих ресурса, јер управо од тога чему посвећујемо пажњу зависи и квалитет искуства које стварамо, односа које градимо и успомена које ћемо понети са собом. Данас имамо готово неограничене могућности да забележимо сваки тренутак, а истовремено све чешће осећамо да нам време измиче. Фотографије, поруке и дигиталне архиве чувају огромну количину података о нашем животу, али оно што тим подацима даје смисао јесте искуство које стоји иза њих.
Вредно је успорити због разговора који може да траје дуже него што смо планирали, због људи чије приче још имамо прилику да чујемо, због места која су део нашег идентитета, због знања и вештина које се преносе непосредним искуством. Вредно је сачувати и обичне дане, јер управо од њих настаје највећи део једног живота.
„Време За“ је простор за повезивање, разговор и приче људи. Шта сте кроз разговоре са различитим људима научики о томе шта човеку заиста остаје важно?
Током година рада у медијима, издаваштву и кроз разговоре са људима различитих професија, искустава и животних околности, посебно ми је занимљиво колико се наше представе о важним стварима мењају кроз време. Оно што у једној животној фази доживљавамо као велики циљ, у некој другој добија сасвим другачије значење. Кроз рад на порталу „Време За“, али и кроз књиге и програме којима се бавим, стално се враћам питањима среће, смисла, успеха и квалитета живота. Чини ми се да се, упркос различитим амбицијама и животним путевима, многе људске приче на крају сусрећу у сличним потребама, да будемо повезани, да наш живот има смисао, да имамо слободу да будемо оно што јесмо и да оно што радимо има неку вредност и изван нас самих.
Посебно су ми драгоцени разговори у којима људи почну да преиспитују сопствене дефиниције успеха, јер се тада често отвара простор за много искреније разумевање онога што им је заиста важно. Мислим да се и наш однос према наслеђу мења на сличан начин. Са искуством почињемо другачије да вреднујемо оно што смо добили, али и оно што желимо да оставимо.
Када бисте будућим генерацијама могли да оставите једну вредност, једну причу или једну животну лекцију као своје лично наслеђе, шта би то било?
Волела бих да то буде свест о томе да имамо могућност да разумемо и обликујемо сопствени живот, да препознамо шта нам је заиста важно и да из тог разумевања доносимо одлуке. Велики део свог рада посветила сам управо тој теми, од књиге „Срећа као развој свести“ до програма који повезују лични развој, свесност, вредности и сврху. Што више учим и радим са људима, све ми је јасније колико је важно развијати способност да разумемо себе, своје мотиве, уверења и обрасце, јер из тог унутрашњег односа настаје и начин на који живимо са другима.
Ако бих то морала да сажмем у једну животну лекцију, рекла бих да је важно научити да разликујемо оно што смо наследили, оно што смо усвојили и оно што смо сами изабрали. У тој разлици налази се велики простор за слободу, одговорност и лични развој. А када размишљам о наслеђу у најличнијем смислу, волела бих да иза мене остану књиге које ће некоме помоћи да боље разуме себе, људи који ће сачувати лепе успомене на наше заједничко време и, можда најважније, осећај да је живот вредан истраживања, да увек постоји нешто ново што можемо научити, разумети и створити.
„Оно што остављамо другима много говори о начину на који смо одлучили да живимо.“
Јасмина Стојановић
