Skip to content

Da li zaista čujemo ono što nam prošlost govori?

  • by

O porodičnom pamćenju, tragovima prošlosti i odgovornosti prema budućnosti

Aleksandra Kožul, stručnjakinja za komunikacije

Prošlost ne ostaje iza nas onoliko koliko ponekad mislimo. Prisutna je u mestima koja prepoznajemo, rečima koje izgovaramo, običajima koje čuvamo i pričama koje prenosimo, često i ne razmišljajući o njihovom poreklu. Ponekad je dovoljan jedan sasvim običan susret sa tragom prošlosti da nas podseti koliko je ona utkana u naše živote.

“Iza svakog traga postoji priča.”

Pre izvesnog vremena, pronašla sam fotografiju svojih prababe i pradede. Posmatrajući njihova lica, pitala sam se kakvi su bili, šta im je bilo važno, kakve su odluke donosili i šta su želeli da prenesu svojoj deci i unucima. Koliko je njihovih priča sačuvano, a koliko ih je zauvek nestalo sa ljudima koji su mogli da ih ispričaju?

Ta fotografija za mene je postala više od porodične uspomene. Podsetila me je da iza svakog lica, predmeta i zapisa postoji priča, ali i da od nas zavisi koliko ćemo od nje sačuvati i razumeti.

Šta pamtimo, a šta prenosimo?

Sećanja koja nosimo ne oblikujemo sami. Način na koji pamtimo prošlost i razumemo događaje iz svog života u velikoj meri zavisi od porodice, zajednice i sredine u kojoj odrastamo.

Francuski sociolog Moris Albvaš (Maurice Halbwachs) ukazivao je na to da sećanje ne nastaje izolovano, već se oblikuje u društvenom okruženju. Porodične priče, razgovori i iskustva zajednice pomažu nam da razumemo ne samo ono što smo sami doživeli već i prošlost koja nam je preneta.

Britanski psiholog Frederik Bartlet (Frederic C. Bartlett) u delu “Remembering” pokazao je da sećanje nije puko reprodukovanje prošlosti, već proces u kojem svoja iskustva povezujemo sa kasnijim saznanjima i očekivanjima. Zato se porodične priče vremenom menjaju: neki detalji nestaju, drugi dobijaju na značaju, a ono što se najčešće ponavlja može postati središnji deo priče koju prenosimo dalje.

“Sećanje se ne čuva samo u ljudima i njihovim pričama već i u fotografijama, pismima, predmetima, zapisima i običajima.”

Nemački egiptolog i teoretičar kulture Jan Asman (Jan Assmann) razvio je pojam kulturnog pamćenja, ukazujući na značaj takvih tragova u očuvanju zajedničkog odnosa prema prošlosti. Oni omogućavaju da se iskustva i značenja prenose i onda kada više nema ljudi koji su im neposredno svedočili.

Ali nisu svi tragovi prošlosti sačuvani, niti svi dobijaju jednaku pažnju. Šta odlučujemo da sačuvamo? Koje priče beležimo, čije glasove čujemo i šta se događa sa iskustvima o kojima se ne govori?

Nasleđe koje nastavlja da živi

Tragovi prošlosti koje čuvamo deo su nasleđa koje ostavljamo budućim generacijama. Ono ima različite oblike: od građevina, umetničkih dela, predmeta i zapisa do jezika, muzike, običaja, zanata i znanja koja se prenose sa generacije na generaciju. Dok materijalno nasleđe čuva opipljiva svedočanstva prošlosti, nematerijalno prenosi načine na koje su ljudi živeli, stvarali i izražavali svoje vrednosti.

“Nasleđe živi dok ima ko da ga razume i prenese dalje.”

Kolo, pevanje uz gusle, porodična slava i grnčarija iz Zlakuse primeri su nematerijalnog kulturnog nasleđa koje svedoči o raznovrsnosti naših tradicija. Njihov značaj nije samo u tome što su sačuvani već i u tome što se i danas izvode, obeležavaju, izrađuju i prenose drugima.

Nasleđe nastavlja da živi kroz ljude koji čuvaju običaje, prenose veštine i pričaju priče koje bi inače mogle da nestanu. To ne znači da sve treba sačuvati nepromenjeno, već da razumemo poreklo i značenje onoga što smo nasledili kako bismo mogli da odlučimo šta i na koji način želimo da prenesemo budućim generacijama.

Vera, pamćenje i mesto koje traje vekovima

U pravoslavnoj tradiciji, prošlost se čuva kroz veru, bogosluženje i predanje koje se prenosi s generacije na generaciju. Manastiri su vekovima bili mesta molitve i duhovnog života, ali i čuvari umetnosti, pismenosti i kulturnog pamćenja. U njima se susreću život monaške zajednice, duhovno iskustvo i nasleđe koje nadilazi pojedinačni ljudski vek. Arhitektura, freske, rukopisi i bogoslužbeni običaji svedoče o vremenu u kojem su nastajali, dok se kroz život manastira tradicija i danas čuva i nastavlja. Za vernike, ova mesta imaju i dublje duhovno značenje koje prevazilazi njihovu istorijsku i umetničku vrednost.

Ipak, značenje koje neko mesto ima za ljude ne proizlazi samo iz njegove istorije, vere ili izgleda. Ono se oblikuje i kroz zajednička sećanja, kulturne predstave i duhovna iskustva. Upravo su se ovim prožimanjem mesta, pamćenja i vere bavili istraživači iz različitih oblasti. Francuski istoričar Pjer Nora (Pierre Nora) proučavao je vezu između prostora i kolektivnog pamćenja, pokazujući kako određena mesta, simboli i predmeti postaju nosioci zajedničkih sećanja i temelj identiteta jedne zajednice. Istoričar religija Mirča Elijade (Mircea Eliade) istraživao je, s druge strane, značaj svetog prostora u religijskom iskustvu, ukazujući na to da za vernike određeno mesto može biti mnogo više od fizičkog prostora — ono je živo ishodište molitve i susreta sa svetim.

“Neka mesta čuvaju više od istorije: u njima vekovima traju sećanja, vera i duhovno iskustvo generacija.”

Za mene se ove veze između mesta, pamćenja i vere najjasnije prepoznaju u manastiru Visoki Dečani. Ovaj pravoslavni manastir, čija istorija traje gotovo sedam vekova, svedoči o jedinstvenom susretu vere, umetnosti i istorije. Njegovu posebnost čine jedinstvena arhitektura u kojoj se prepliću uticaji Istoka i Zapada, više od hiljadu fresko-kompozicija na približno 4.000 kvadratnih metara oslikanih zidnih površina, kao i kontinuitet monaškog života i duhovne tradicije koja se prenosi kroz generacije. Manastir Visoki Dečani upisan je na Listu svetske baštine UNESCO-a 2004. godine, dok je 2006. godine proširen u okviru celine „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“ i istovremeno uvršten na Listu svetske baštine u opasnosti.

Naredne, 2027. godine, navršava se sedam vekova od početka gradnje manastira. Ova velika godišnjica nije samo prilika da se podsetimo njegove istorije i umetničkih vrednosti, već i da se zapitamo kako da njegovo nasleđe približimo onima koji ga tek upoznaju, posebno mladima. Jer očuvanje ne podrazumeva samo zaštitu kamena i umetničkih dela; podjednako je važno da priče, vrednosti i duhovnu tradiciju koje ovom mestu daju poseban značaj prenesemo budućim generacijama i omogućimo im da ih istinski upoznaju i razumeju.

Komunikacija daje nasleđu glas

Da bi nasleđe nastavilo da živi i izvan mesta i zajednica iz kojih potiče, potrebno je da njegove priče učinimo dostupnim i razumljivim drugima. Nije dovoljno da o njemu govorimo samo kroz datume, istorijske činjenice i opise predmeta. Važno je da objasnimo šta nam oni govore o ljudima, njihovom vremenu i načinu života. Tek tada istorijski podaci dobijaju značenje i za one koji sa tim nasleđem nemaju neposrednu vezu.

Američki teoretičar komunikacije Džejms V. Keri (James W. Carey) ukazivao je na ulogu komunikacije u oblikovanju i održavanju zajedničkih značenja i predstava o svetu. Iz te perspektive, govoriti o nasleđu znači više od predstavljanja istorijskih činjenica: to je način da iskustva prethodnih generacija ostanu deo zajedničkog pamćenja i postanu razumljiva onima koji ih nisu neposredno doživeli.

Jedna porodična fotografija, pismo sačuvano u fioci, zapis o nekom običaju ili razgovor sa osobom koja pamti drugačije vreme mogu biti početak takve priče. Da bismo je ispričali verodostojno, potrebno je da proverimo svedočanstva, razumemo okolnosti u kojima su nastala i povežemo ih sa drugim dostupnim izvorima. Tako izbegavamo da pojedinačno sećanje predstavimo kao jedinu i konačnu istinu o prošlosti.

“Nasleđe živi kada njegove priče učinimo razumljivim, dostupnim i značajnim za generacije koje dolaze.”

Digitalne tehnologije danas nam omogućavaju da fotografije, dokumenta, snimke i usmena svedočenja sačuvamo i učinimo dostupnim mnogo širem krugu ljudi. Ipak, mogućnost da neki sadržaj pronađemo na internetu ne znači nužno da ćemo razumeti njegov značaj. Za to su potrebni kontekst, pouzdane informacije i priča koja povezuje pojedinačne tragove sa ljudima i vremenom iz kojeg potiču.

Posebno mesto u tom procesu imaju mladi. Kada im omogućimo da istražuju, razgovaraju sa ljudima, postavljaju pitanja i sami dolaze do izvora, nasleđe prestaje da bude samo deo prošlosti o kojoj uče. Postaje nešto sa čim mogu da uspostave lični odnos, što mogu da preispituju i čije će značenje možda preneti dalje na način svojstven njihovoj generaciji.

Šta ostavljamo onima koji dolaze posle nas?

Ponekad se vratim fotografiji svojih prababe i pradede. I dalje ne znam sve što bih želela da znam o njihovim životima. Ali znam da je upravo ta fotografija otvorila prostor za pitanja koja možda nikada ne bih postavila da je nisam pronašla.

Možda je u tome i suština nasleđa: da nas podstakne da razumemo one koji su živeli pre nas i da razmislimo o tome šta ostavljamo onima koji dolaze posle nas. Jer nasleđe nije samo ono što smo primili, već i ono što ćemo svojim razumevanjem, odnosom i postupcima preneti dalje.

——————————————

Literatura i izvori

Stručna literatura

  • Assmann, Jan. “Communicative and Cultural Memory.” In Erll, Astrid, and Ansgar Nünning (eds.), Cultural Memory Studies: An International and Interdisciplinary Handbook. Berlin and New York: De Gruyter, 2010, pp. 109–118. https://doi.org/10.1515/9783110207262.2.109
  • Bartlett, Frederic C. Remembering: A Study in Experimental and Social Psychology. Cambridge: Cambridge University Press, 1932.
  • Carey, James W. Communication as Culture: Essays on Media and Society. Boston: Unwin Hyman, 1989.
  • Eliade, Mircea. The Sacred and the Profane: The Nature of Religion. Translated by Willard R. Trask. New York: Harcourt, Brace, 1959.
  • Halbwachs, Maurice. On Collective Memory. Edited and translated by Lewis A. Coser. Chicago: University of Chicago Press, 1992.
  • Nora, Pierre. “Between Memory and History: Les Lieux de Mémoire.” Representations, no. 26, 1989, pp. 7–24. https://doi.org/10.2307/2928520

Zvanični dokumenti i internet izvori