„Nasleđe je mnogo više od onoga što smo dobili. Ono je živa priča o porodičnim iskustvima, obrascima koje nosimo i izborima koje pravimo“, istakla je za naš sajt Jasmina Stojanović, autorka knjige „Sreća kao razvoj svesti“. U razgovoru za udruženje „Čuvari nasleđa – Korak kroz vreme” govori o tome kako nas oblikuju porodično nasleđe i lična iskustva, šta svesno biramo da sačuvamo i šta svojim životom prenosimo generacijama koje dolaze.
Kada govorimo o nasleđu, često mislimo na ono što smo dobili od prethodnih generacija. Ali šta je ono što čovek nosi u sebi, a što je nasledio kroz porodicu, vrednosti, priče i način života?
Mislim da najveći deo svog nasleđa nosimo upravo u onome što doživljavamo kao sopstvenu prirodu, u načinu na koji razmišljamo, reagujemo, volimo, donosimo odluke, gradimo odnose i razumemo svet oko sebe. Nasleđe se prenosi kroz ono što se podrazumeva, kroz porodične obrasce ponašanja, odnos prema novcu, radu, obrazovanju, emocijama, kroz način na koji su naši preci odgovarali na životne okolnosti. Neke od tih obrazaca nastavljamo gotovo nesvesno, a neke tokom života počinjemo da razumemo iz drugačije perspektive. Nasleđe za mene ima i snažnu psihološku i antropološku dimenziju. U njemu se susreću lična i kolektivna istorija, a ono što nazivamo svojim identitetom često je rezultat mnogo duže priče od one koja počinje našim rođenjem.
U svom radu često govorite o svesnom životu i ličnom razvoju. Možemo li i odnos prema nasleđu da posmatramo kao pitanje svesnosti, šta biramo da sačuvamo, a šta da prenesemo dalje?
Lični razvoj podrazumeva prepoznavanje unutrašnjih struktura koje upravljaju našim izborima. Kada taj princip primenimo na nasleđe, dolazimo do veoma zanimljivog procesa u kojem čovek postaje svestan da istovremeno pripada određenoj porodičnoj, kulturnoj i društvenoj tradiciji, ali ima i mogućnost da je svojim životom dalje oblikuje. Nasleđe je, u tom smislu, živa kategorija. Svaka generacija ga tumači u skladu sa sopstvenim iskustvom, okolnostima i vrednostima. Svesnost nam daje mogućnost da prepoznamo ono što je dragoceno, da razumemo ono što je možda nastalo kao odgovor na neka druga vremena i da odlučimo kakav trag želimo da ostavimo. Za mene je to jedan od najlepših izraza lične odgovornosti, jer se kroz odnos prema nasleđu zapravo određujemo i prema budućnosti.
„Nasleđe je mnogo više od onoga što smo dobili. Ono je živa kategorija porodičnih priča, unutrašnjih obrazaca i svesnih izbora.“
Svaka generacija ostavlja neki trag. Šta mislite, šta današnji čovek ostavlja budućim generacijama osim materijalnih stvari?
Ostavljamo način na koji smo živeli i svet koji smo svojim odlukama oblikovali. Ostavljamo vrednosti koje smo promovisali, odnose koje smo gradili, znanje koje smo stvarali i prenosili, ali i društvene obrasce koje smo prihvatali kao normalne. Posebno je važno razumeti da buduće generacije nasleđuju i posledice naših kolektivnih izbora, od odnosa prema prirodi i resursima do načina na koji danas razumemo rad, uspeh, zajednicu i ljudsku vrednost. Živimo u vremenu u kojem proizvodimo ogromnu količinu informacija, sadržaja i digitalnih tragova, pa će naše nasleđe verovatno biti mnogo obimnije i istovremeno teže za tumačenje nego nasleđe prethodnih generacija. Ono što mene posebno zanima jeste koliko će od svega toga zaista govoriti o kvalitetu našeg života, o našim odnosima i onome što smo smatrali važnim.
Kao autorka i urednica, volim da razmišljam o knjigama kao o jednom od oblika tog nasleđa. Knjiga je mogućnost da nečija misao nastavi da živi i nakon što se okolnosti u kojima je nastala potpuno promene. Ipak, verujem da je naš najdublji trag često mnogo manje vidljiv, jer ostaje u ljudima na koje smo uticali, u njihovom razumevanju sebe i sveta, u odlukama koje će možda doneti zahvaljujući nečemu što smo im preneli.
„Najdublji trag ne ostaje u zapisima, već u ljudima na koje smo uticali.“
U jednom svom tekstu napisali ste: „Vi pišete svoju istoriju.“ Možemo li reći da svako od nas, svojim izborima i načinom života, zapravo učestvuje u stvaranju budućeg nasleđa?
Naša lična istorija nastaje svakodnevno, kroz odluke koje donosimo, odnose koje gradimo, ono čemu posvećujemo vreme i pažnju, ali i kroz način na koji odgovaramo na okolnosti koje su nam date. Kada pogledam sopstveni profesionalni put, od rada u redakcijama i uređivanja magazina, preko prevođenja i izdavanja knjiga, do autorskog rada i programa koje danas razvijam, vidim koliko su se različite faze međusobno nadovezivale i koliko je svaka ostavila nešto što je postalo temelj za sledeću. U trenutku dok živimo određeno iskustvo, često imamo samo delimičnu predstavu o njegovom značaju. Tek sa vremenske distance počinjemo da prepoznajemo kontinuitet.
Mislim da je slično i sa nasleđem. Mi danas stvaramo nešto čije će puno značenje možda razumeti tek oni koji dolaze posle nas. Zato mi je važna ideja da svaki čovek učestvuje u istoriji, čak i kada njegovo ime nikada neće biti zabeleženo u istorijskim knjigama. Naš uticaj postoji u mnogo različitih oblika, a neki od najznačajnijih nastaju upravo u svakodnevnom životu.
Koliko su priče koje pričamo deci važne za ono što će oni jednog dana pamtiti i prenositi dalje? Da li se nasleđe možda najpre prenosi upravo kroz priču?
Priča je jedan od najstarijih načina na koji čovek prenosi iskustvo i daje značenje svetu. Mnogo pre pisanih dokumenata i institucionalnog obrazovanja, ljudi su kroz priče prenosili znanje o svom poreklu, zajednici, prirodi, vrednostima i pravilima života. Zato mislim da je pripovedanje duboko povezano sa našom potrebom za pripadanjem i razumevanjem sopstvenog mesta u svetu. Deca kroz porodične priče upoznaju ljude koje možda nikada nisu srela, okolnosti u kojima su živeli njihovi preci, odluke koje su donosili i događaje koji su oblikovali porodicu. Ali istovremeno kroz te priče usvajaju i određeno tumačenje sveta. Način na koji govorimo o prošlosti, o uspehu, neuspehu, ljubavi, gubicima i životnim izborima postaje deo njihovog unutrašnjeg narativa.
Kao majka, posebno sam svesna koliko je važno šta prenosimo deci, ali i na koji način to činimo. Mislim da je dragoceno kada im ostavimo dovoljno prostora da porodične priče razumeju iz sopstvene perspektive, da postavljaju pitanja i razvijaju svoj odnos prema njima. Tako priča nastavlja da živi, dobija nova značenja i povezuje generacije, čak i onda kada se njihova životna iskustva veoma razlikuju.
Danas živimo brzo i mnogo toga prolazi gotovo bez traga. Šta je, po vašem mišljenju, vredno usporiti, sačuvati i zapamtiti?
Mislim da je pre svega vredno sačuvati pažnju. Ona je postala jedan od naših najdragocenijih resursa, jer upravo od toga čemu posvećujemo pažnju zavisi i kvalitet iskustva koje stvaramo, odnosa koje gradimo i uspomena koje ćemo poneti sa sobom. Danas imamo gotovo neograničene mogućnosti da zabeležimo svaki trenutak, a istovremeno sve češće osećamo da nam vreme izmiče. Fotografije, poruke i digitalne arhive čuvaju ogromnu količinu podataka o našem životu, ali ono što tim podacima daje smisao jeste iskustvo koje stoji iza njih.
Vredno je usporiti zbog razgovora koji može da traje duže nego što smo planirali, zbog ljudi čije priče još imamo priliku da čujemo, zbog mesta koja su deo našeg identiteta, zbog znanja i veština koje se prenose neposrednim iskustvom. Vredno je sačuvati i obične dane, jer upravo od njih nastaje najveći deo jednog života.
„Vreme Za“ je prostor za povezivanje, razgovor i priče ljudi. Šta ste kroz razgovore sa različitim ljudima naučili o tome šta čoveku zaista ostaje važno?
Tokom godina rada u medijima, izdavaštvu i kroz razgovore sa ljudima različitih profesija, iskustava i životnih okolnosti, posebno mi je zanimljivo koliko se naše predstave o važnim stvarima menjaju kroz vreme. Ono što u jednoj životnoj fazi doživljavamo kao veliki cilj, u nekoj drugoj dobija sasvim drugačije značenje. Kroz rad na portalu „Vreme Za“, ali i kroz knjige i programe kojima se bavim, stalno se vraćam pitanjima sreće, smisla, uspeha i kvaliteta života. Čini mi se da se, uprkos različitim ambicijama i životnim putevima, mnoge ljudske priče na kraju susreću u sličnim potrebama, da budemo povezani, da naš život ima smisao, da imamo slobodu da budemo ono što jesmo i da ono što radimo ima neku vrednost i izvan nas samih.
Posebno su mi dragoceni razgovori u kojima ljudi počnu da preispituju sopstvene definicije uspeha, jer se tada često otvara prostor za mnogo iskrenije razumevanje onoga što im je zaista važno. Mislim da se i naš odnos prema nasleđu menja na sličan način. Sa iskustvom počinjemo drugačije da vrednujemo ono što smo dobili, ali i ono što želimo da ostavimo.
Kada biste budućim generacijama mogli da ostavite jednu vrednost, jednu priču ili jednu životnu lekciju kao svoje lično nasleđe, šta bi to bilo?
Volela bih da to bude svest o tome da imamo mogućnost da razumemo i oblikujemo sopstveni život, da prepoznamo šta nam je zaista važno i da iz tog razumevanja donosimo odluke. Veliki deo svog rada posvetila sam upravo toj temi, od knjige „Sreća kao razvoj svesti” do programa koji povezuju lični razvoj, svesnost, vrednosti i svrhu. Što više učim i radim sa ljudima, sve mi je jasnije koliko je važno razvijati sposobnost da razumemo sebe, svoje motive, uverenja i obrasce, jer iz tog unutrašnjeg odnosa nastaje i način na koji živimo sa drugima.
Ako bih to morala da sažmem u jednu životnu lekciju, rekla bih da je važno naučiti da razlikujemo ono što smo nasledili, ono što smo usvojili i ono što smo sami izabrali. U toj razlici nalazi se veliki prostor za slobodu, odgovornost i lični razvoj. A kada razmišljam o nasleđu u najličnijem smislu, volela bih da iza mene ostanu knjige koje će nekome pomoći da bolje razume sebe, ljudi koji će sačuvati lepe uspomene na naše zajedničko vreme i, možda najvažnije, osećaj da je život vredan istraživanja, da uvek postoji nešto novo što možemo naučiti, razumeti i stvoriti.
„Ono što ostavljamo drugima mnogo govori o načinu na koji smo odlučili da živimo.“
Jasmina Stojanović
