“Bez obzira na to ko smo i u šta verujemo, postoje mesta koja nenametljivo brišu sve razlike i podsećaju nas na ono najčistije u nama. Velike svetinje na Kosovu i Metohiji, a posebno manastir Visoki Dečani, nose snagu koja ne pita za ime ni put kojim hodimo”, poručuju Aleksandra Kožul i Marija Stepanović Dinić, predstavnice našeg Udruženja, nakon obilaska srpski manastira na Kosmetu.
Pre godinu i po dana Aleksandra je prvi put posetila Visoke Dečane. Iako je znala da želi da se vrati, put su mesecima presecale prepreke, od porodičnih bolesti i operacija, do strahova prijatelja čija su sećanja ostala zarobljena u traumama izbegličkih kolona i enklavama sa bodljikavom žicom. Ipak, uprkos savetima okoline da ne kreću, odluka je pala gotovo odjednom. „Svi oko mene su bili u čudu, a neki su nas iskreno molili da odustanemo pitajući nas gde ćemo same i kako ćemo se snaći na administrativnom prelazu. Ali, u meni su postojali samo mir i neobjašnjiva sigurnost. Znala sam: kada kreneš otvorenog srca, loše stvari jednostavno ne mogu da se dese“, svjedoči Aleksandra Kožul.
Njenoj odlučnosti pridružila se i drugarica Marija. „Kada mi je Aleksandra rekla ’Odoh ja u Dečane, makar sama’, samo sam je pogledala i kratko poručila: ’Idem sa tobom’. Strah je ustupio mesto čistom poverenju. Tokom celog puta navigacija se gubila, ali unutrašnji kompas nije pravio greške, imale smo osećaj da putujemo pod nevidljivom zaštitom“, ističe Marija Stepanović Dinić.
Put ih je najpre vodio u Pećku Patrijaršiju, gde su u potpunoj tišini i bez turističkih grupa osetile vekovno trajanje istorije. U Visokim Dečanima prisustvovale su večernjoj službi i celivanju moštiju Svetog kralja Stefana Dečanskog, a utiske su upotpunili razgovori sa igumanom, arhimandritom Savom, i jeromonahom ocem Petrom. „Njihova blagost i mudrost se ne mogu opisati običnim rečima. Razgovor sa njima donosi mir koji vam se neosetno useli pod kožu i ostaje u vama kao dar koji nosite kući“, naglašava Aleksandra.
Nakon istorijskog Prizrena i dirljive posete oštećenim svodovima Bogorodice Ljeviške, gde su, kako kažu, rane na zidovima postale najsvetliji ordeni, usledio je susret sa drugačijim licem opstanka u Velikoj Hoči. Krug je zatvoren posetom Gračanici, uz poruku da strepnje s početka puta nestaju onog trenutka kada se pređe administrativna linija.
„Ovaj put je bio dokaz da se istorija i danas živi kroz ljude tamo. Zato bih volela da ohrabrim svakoga ko razmišlja o ovom putu: ne bojte se, već se radujte. Tamo ćete, pored starih zidina, sigurno naći i deo sebe koji ste negde usput izgubili“, zaključuju Aleksandra i Marija.
