“Без обзира на то ко смо и у шта верујемо, постоје места која ненаметљиво бришу све разлике и подсећају нас на оно најчистије у нама. Велике светиње на Косову и Метохији, а посебно манастир Високи Дечани, носе снагу која не пита за име ни пут којим ходимо”, поручују Александра Кожул и Марија Степановић Динић, представнице нашег Удружења, након обиласка српски манастира на Космету.
Пре годину и по дана Александра је први пут посетила Високе Дечане. Иако је знала да жели да се врати, пут су месецима пресецале препреке, од породичних болести и операција, до страхова пријатеља чија су сећања остала заробљена у траумама избегличких колона и енклавама са бодљикавом жицом. Ипак, упркос саветима околине да не крећу, одлука је пала готово одједном. „Сви око мене су били у чуду, а неки су нас искрено молили да одустанемо питајући нас где ћемо саме и како ћемо се снаћи на административном прелазу. Али, у мени су постојали само мир и необјашњива сигурност. Знала сам: када кренеш отвореног срца, лоше ствари једноставно не могу да се десе“, свједочи Александра Кожул.
Њеној одлучности придружила се и другарица Марија. „Када ми је Александра рекла ’Одох ја у Дечане, макар сама’, само сам је погледала и кратко поручила: ’Идем са тобом’. Страх је уступио место чистом поверењу. Током целог пута навигација се губила, али унутрашњи компас није правио грешке, имале смо осећај да путујемо под невидљивом заштитом“, истиче Марија Степановић Динић.
Пут их је најпре водио у Пећку Патријаршију, где су у потпуној тишини и без туристичких група осетиле вековно трајање историје. У Високим Дечанима присуствовале су вечерњој служби и целивању моштију Светог краља Стефана Дечанског, а утиске су употпунили разговори са игуманом, архимандритом Савом, и јеромонахом оцем Петром. „Њихова благост и мудрост се не могу описати обичним речима. Разговор са њима доноси мир који вам се неосетно усели под кожу и остаје у вама као дар који носите кући“, наглашава Александра.
Након историјског Призрена и дирљиве посете оштећеним сводовима Богородице Љевишке, где су, како кажу, ране на зидовима постале најсветлији ордени, уследио је сусрет са другачијим лицем опстанка у Великој Хочи. Круг је затворен посетом Грачаници, уз поруку да стрепње с почетка пута нестају оног тренутка када се пређе административна линија.
„Овај пут је био доказ да се историја и данас живи кроз људе тамо. Зато бих волела да охрабрим свакога ко размишља о овом путу: не бојте се, већ се радујте. Тамо ћете, поред старих зидина, сигурно наћи и део себе који сте негде успут изгубили“, закључују Александра и Марија.
